VESTI

,,Uvek sam želela da imam troje dece, ali posle rođenja prvog deteta, deteta sa poteškoćama u razvoju, plašim se da će se to desiti ponovo. Sin sada već  ima 4 godine, i svi oko mene govore kako bi bilo lepo da ima sestricu ili brata, da ne bude sam, da ima sa kim da se igra ali mene to nekako uvek uplaši”.

 Strah je normalno osećanje kod svakog ljudskog bića, i gotovo svaki roditelj ima neku dozu straha da li će sa bebom biti sve u redu, međutim, svaka trudnoća je na svoj način neizvesna i ne možemo sa sigurnošću znati njen ishod. Ukoliko je u pitanju vidljiv invaliditet kod prvog deteta, izvođenje prenatalnog testa, ultrazvuka, može da nas umiri i doprinese tome da odlučimo šta ćemo i kako dalje. Malo je teže u situaciji kada prvo dete ima nevidljivi invaliditet i kada on ne može da se otkrije ni prenatalnim testovima pa ni ultrazvukom. Tada je strah veći ali i sa njim se možemo nositi. Ono što treba da se kaže, jeste da ste vi kao roditeljski par ti koji odlučujete, i niko drugi ne može i ne treba da odlučuje umesto vas. Dakle vi, kao roditelji treba da procenite sopstvene kapacitete. Da porazgovarate o tome koliko je realna šansa da vam se ista ili slična situacija desi ponovo – tu mogu da vam pomognu i razna savetovanja sa stručnjacima, lekarima, defektolozima, ali i da porazgovarate o tome da li ste spremni da, ukoliko se upustite u planiranje drugog deteta i desi vam se slična situacija, da se nosite sa svim tim izazovima koji ste proživeli sa prvim detetom. Probajte staviti strah i želju u odnos i vidite koja stana preteže. Naravno, sistem podrške je jako važan u ovakvim situacijama – prijatelji, roditelji, ljudi koji vam prijaju, odlazak kod psihologa, psihoterapeuta…

Autorka teksta: Sonja Aleksić, saradnica u Krovnom savetovalištu Saveza MNRO u APV