VESTI

Čekala sam pravi trenutak da se pojavim. Šćućurena u ćošku, posmatrala sam ljude koji su prolazili pored mene, ispunjavajući neke svoje životne planove i čekala sam da naiđe neko ko će biti hrabar, ko će biti spreman da se prilagodi novonastaloj situaciji i da me prihvati. Morala sam nekog izabrati, ali želela sam da to budu oni koji pri susretu sa mnom neće tek tako odustati, koji će se boriti iz dana u dan, a kojima ću ja istovremeno omogućiti da mnogo bolje razumeju svet oko sebe i da uvide koliko su oni zapravo hrabri i jaki. Nisam želela da se desim onima koji to ne bi mogli podneti. Koji bi posle pada ostali ležati. Nisam ih želela slomiti. I eto, naišli su. Između mnogo ljudi, izabrala sam njih, baš takve. Hrabre i jake.

 Sala za porođaj. Žena leži na krevetu, spremna da podari život svom detetu i ne očekuje me. A onda tišina, šok, nemost i neverica… Rodila je sina sa Daunovim sindromom. To je bio naš prvi, bolan susret.

Usledio je period velike borbe. Trenutak suočavanja sa tim da njeno dete nikada neće biti kao i ostala deca, suočavanje sa strahom i neznanjem o tome kako biti roditelj takvom detetu, šta očekivati, čemu se nadati, odakle i kako početi? Videla sam je preplašenu, ali u svakom trenutku kad bi počela gubiti snagu, iznova bi je pronašla ni sama ne znam gde. Divila sam joj se. Iz nje je govorio jak majčinski instinkt, uporan u svojoj nameri da zaštiti ono sto je njeno i da mu podari sve ono što može i ume. Sve što njeno dete i zaslužuje.

Sama, samo u mislima sa svojim suprugom koji je služio vojsku, noćima je ležala obučena u krevet kako bi u trenutku kada njeno dete dobije napade gušenja mogla odmah i da odreaguje. Celu noć je bdila nad njim i svaku neprespavanu noć nije žalila. Njeno dete je bilo sigurno sa njom, a ona je sve žrtvovala radi svog deteta. U stalnom jurcanju po lekarima, traženju pomoći za svoje dete, shvatila je da je ovo velika i duga borba i nameravala je da istraje u njoj. Odustajanje od svega kao opcija, na njenoj životnoj listi, nije ni postojalo.

 Sin je odrastao, okružen ljubavlju i sigurnošću svoje porodice, nije mu ničega nedostajalo. Bio je dete kao i svako drugo. Ali, dok je on tako odrastao, mogla sam je videti tužnu i zamišljenu. Postavljala je pitanja koja su se gubila negde u mraku i tišini, istovremeno stvarajući vazduh težak za disanje. Odgovori bi se pojavljivali kao knedla u grlu, stiskanje u grudima i neki fizički bol koji kao da je oduzeo njeno telo i dušu. Pitala se gde je pogrešila, zašto ju je život tako kaznio. Gledala je druge majke i svaki put bi je nešto jako stislo oko srca kada bi shvatila koliko se njen život razlikuje od njihovog. A on, suprug njen, izgledao je jak, iako se i on, tiho, u sebi, borio sa svojim strahovima. On je bio njena desna ruka, podržavao je u trenucima kada joj je bilo teško, kada nije znala kako da se skloni od neprijatnih pogleda okoline, od reči koje su nagrizale njenu dušu. A nije bilo lako ni njemu. Gledajući ih tako, gurkala sam ih prema napred. Želela sam da vide mnogo više, da imaju mnogo širu sliku ovog života.

 Njoj sam podarila dobar sluh majke na sve dečije bolesti i nelagode, kao i ogromnu, bezrezervnu ljubav i žrtvu prema svojoj deci, a njemu, ocu, hrabrost i izdržljivost, da bude jak fundament, da drži porodicu zajedno čak i onda kad izgleda da će sve da se sruši. Išli su napred, kako si znali i mogli. Žrtvovali se. Shvatila sam, koliko dobrih vrednosti imaju ovi roditelji.

 Naš ponovni susret, desio se posle osam godina preispitivanja, borbe sa strahom da bi ponovo mogla da im se dogodi slična situacija. Pitanja bi se pojavljivala na svakom ćošku: ,,Možemo? Da li smo spremni na sve ovo, ako nam se desi slična situacija? Šta ćemo da radimo onda?”. Posle osam godina, ipak je pobedila želja i nada da će ovog puta biti sve u redu. Želeli su da njihov sin ima sa kim da podeli svoje detinjstvo, svoju radost, svoju bol, da može da se osloni na nekoga onda kada njih više ne bude bilo… A nisu ni shvatali da će upravo on imati ogromnu ulogu u njihovim životima, da ih svakodnevno podseća na ljubav i na one sitnice na koje često zaboravljamo – svet neće nestati ako zastanemo i zagrlimo jedni druge, nećemo postati ni siromašni ako darujemo svoj osmeh i toplu reč. Obaveze neće pobeći ako izdvojimo vreme, javimo se na telefon, podelimo reč, dve….

 Sala za porođaj. Žena leži na krevetu, spremna da podari život svom drugom detetu, u strahu da je ponovo ne iznenadim. Njene misli prekida plač bebe. Za njim su usledile suze radosnice roditelja i reči lekara: ,,Dobili ste zdravu i  naprednu ćerku”. Njen plač, oterao je sav mrak, probudio novu nadu i radost. Sad su mnoga pitanja izrečena u mraku, dobila odgovor. Sin je dobio sestricu. Opet sam joj se desila. Gledala sam ih tako srećne  i uživala sam u svakom njihovom trenutku zajedno sa njima.

Rasla je ona, istovremeno i njen brat. Kuća je bila ispunjena radošću, zajedničkim igranjem, razgovorom. Daun, nikada nije bio ničemu prepreka. Naprotiv. Bila sam ponosna na njih kada su se zagrlili pred svaki odlazak na spavanje i kada bi sin, svakoga od njih ujutru, pozdravio toplim i iskrenim zagrljajem. Volela sam što sam tu. Što sam u ovoj porodici a ne u nekoj drugoj. Shvatila sam koliko ovde ima ljubavi, iskrenog osmeha. Koliko su oni jaki i hrabri i istrajali u svakoj svojoj nameri.

A onda sam se po prvi put susrela i sa devojčicom. Bilo je to onda kada njene drugarice nisu puno marile za reči koje su izgovarale, a možda čak nisu ni razumele šta su one rekle. Bile su u prvom razredu osnovne škole i neke stvari su im bile daleke da bi ih i razumele. ,,Nikada nećeš naći momka jer imaš takvog brata” bile su to reči koje su joj uputile. Povukla sam je napred, želela sam da i ona vidi šire. Ali, nisam trebala. Ona je jaka i sigurna u ono što misli. Reči su je povredile, ali ne obeshrabrile. Taj događaj, pokrenuo je niz drugih situacija, na koje ona možda nije znala kako da reaguje. Ali, zahvaljujući njima, ona je rasla i sazrevala. Njen brat je bio dar za nju. Kako je odrastala, išla sam pored nje i videla kako postaje sve jača i jača. Kako razmišlja na drugačiji način od ostalih, kako shvata stvari više, šire i bolje. Imala je dobre učitelje. Njeni borci, mama i tata, nikada nisu dozvolili da se ona oseća drugačijom. Ali, ona je shvatila da ona jeste drugačija. Drugačija po tome što zna da ceni iskren osmeh, što zna da prepozna iskrenu ljubav, male znake pažnje na koju obični ljudi uglavnom s vremena na vreme i zaborave. Brat je tome uči, sve njih podseća šta je to ljubav.

 I danas, ja sam još uvek s njima. Ne želim da odem. Pratim ih u svakoj njihovoj borbi, guram ih prema napred, želim da svaki put vide dalje i šire i znam da oni to mogu, znam da su oni jaki jer ja sam njihova promena.

Autorka teksta: Sonja Aleksić, saradnica u Krovnom savetovalištu Saveza MNRO u APV