VESTI

Verovatno ste negde čuli ili pročitali da su deca koja imaju brata ili sestru sa poteškoćama u razvoju, vrlo često, ne namerno, zapostavljena od strane roditelja, jer roditelji svoju brigu i pažnju na drugačiji način, a možda i češće, moraju posvetiti detetu čije poteškoće to od njih traže. Priznajem, nekada bih bila ljubomorna i mislila sam da on češće dobija njihovu pažnju – kao da se sve vrtelo oko njega. Kad bismo se posvađali, kako to uglavnom rade braća i sestre za vreme odrastanja, od mene bi se očekivalo da se ne ljutim, da razumem i da brzo oprostim. Sada znam da je to bilo pogrešno. Svađe su za nas bile dobre. One su nas pripremale za život, da se jednoga dana, kad to bude trebalo, zauzmemo za sebe. Međutim, ne krivim svoje roditelje zbog toga. Ni oni često nisu znali na koji način da se postave i radili su onako kako su mislili da je najbolje za nas. Znala sam da su oni u svakom trenutku tu za mene i da daju sve od sebe da mi obezbede bezbrižno detinjstvo, da budu dobri roditelji i da imamo sve što nam je potrebno. A imali smo, ljubavi najviše. Tako, nakon što bismo se posvađali, u drugom momentu bismo se već izvinili jedno drugom, zagrlili se i ljutnja kod nas nije dugo gostovala..

 Međutim, sve te avanture i bezbrižnost koju su mi se roditelji trudili omogućiti, kao da je nešto probalo da pokvari. Rečenica ,,Ona nikad neće imati momka jer ima takvog brata“, koju su meni iza leđa razmenile drugarice sa kojima sam svaki dan išla u školu, bila je moj prvi krizni momenat. I dalje sam se ja pela po drveću, oblačila psa u odeću za bebe, vozila raketu, bila sam pravi mali zvrk pun ideja, ali, istovremno sam počela mnogo brže da sazrevam od svojih vršnjaka. Da je moja životna priča drugačija, shvatila sam u prvom razredu osnovne škole. Drugi su mi to iza leđa rekli. Tada, kao da sam progledala. Kao da sam odjednom počela primećivati stvari koje do tada nisam primećivala, koje moja glavica do tada nekako nije razumela, a sada se sa svim silama trudila razumeti nešto što je bilo veće od nje same. Odjednom sam počela da se prisećam maminog plača, nakon što bismo se vratili od nekud, jer je uvek imala osećaj da je neko ogovara, da odmerava svaki njen pokret, da komentariše bratovo ponašanje. Borila se protiv toga ali je imala osećaj kao da bi svaki put bila poražena. A onda, to sam osetila i sama na svojoj koži, jer gde je prvi krizni momenat, za njim sledi i drugi, još veći i komplikovaniji.

 S obzirom da je naš tata, kao i mnogi drugi očevi, ljubitelj fudbala,  nije bio sebičan i tu ljubav je uvek rado delio sa nama. Kad bi došlo nedeljno popodne, brzo bismo se spremili i odlazili na stadion, podržati ekipu iz našeg sela ,,Rusin“. To je moja veza sa detinjstvom. Upravo sam ovde, na tim tribinama, naučila važnu lekciju. U početku, priznaću vam, bila me je sramota biti u prisustvu svog brata. Imate sedam, osam godina i sve što primećujete je da ga ljudi uporno gledaju. Njihov pogled bi se jako dugo zadržavao na njemu i kao da u tom momentu nisu disali a onda bi usledio šapat i još gore, smeh. U takvoj situaciji, misli odjednom počnu da vam naviru, i ne znate kako da se izborite sa samom sobom, sa drugima. Brzo vas obuzme osećaj neprijatnosti i tada nastupa sramota, dok vas moral opominje sa strane da se ne smete tako osećati. Danas sam svesna toga da su to bila normalna osećanja i da se tako osećaju i mnoga druga deca koja imaju brata ili sestru sa poteškoćama u razvoju, samo možda, upravo kao i ja, nisu imali vršnjaka koji bi ih razumeo, a svoja osećanja koja misle da su neprihvatljiva, probaju da odgurnu od sebe.

Da se razumemo, nije mene bila sramota njega, jer nisam videla ništa čega bi trebalo da me je sramota. Društvene norme, ponašanje drugih, strah od onoga što je drugačije i neprihvatanje istog, kod mene su stvorili pritisak i situaciju za koju nisam bila spremna, za koju nisam bila još uvek sazrela. Vremenom, ta sramota – prerasla bi u ljutnju. Bila sam spremna i da se potučem ukoliko bih osetila da je moj brat ugrožen. Na svu sreću, to je ostala samo misao i moja opreznost. I tako, na tim istim tribinama, kada bi neko pogledao u mog brata, u sledećem trenutku bi se susreo sa mojim ljutitim pogledom. Mislila sam da tako menjam svet, da ljudima dajem do znanja da to što rade, povređuje druge.

Međutim, moja glavica je ubrzo shvatila da taj moj postupak ništa ne rešava, i da tako neću promeniti ljude. Na kraju krajeva da li je to tada bio moj zadatak? Ne. Ljudi će uvek gledati, šta god ja uradila, Možda, ako budu dovoljno dugo gledali, videće nešto što će srušiti njihove predrasude. Ko zna? Neka gledaju.

Da, moj brat izgleda drugačije nego većina, uočljiv je, ali njegovi kvaliteti nadmašuju sve one poglede. Invaliditet je ljudima nepoznat, možda se ne sreću sa njim često. Možda ih samo interesuje naša priča. Kad sam promenila pogled na celu situaciju, shvatila sam da sam jedinstvena i bogata upravo zbog toga što je on moj brat. To je bio moj zadatak. Stišati ono što ne prija mom uhu i više obratiti pažnju na to što svetli, videti njega, pravog. Od tog momenta, javnost mi više nikada nije predstavljala problem. Gledaju? Neka gledaju!

Međutim, iako sam savladala lekciju neprijatnih pogleda, pojavila bi se nova neprijatnost u potpuno uobičajenim i na prvi pogled ne neprijatnim situacijama. Kada bi me drugi pitali da li imam brata, tok konverzcije je tekao ovako:

,,Jel ti imaš brata ili sestru?“

,,Da, imam brata.“

,,Koliko ima godina?“

,, Osam godina je stariji od mene.“

,,Oho, jel ima devojku?“

,,Ne. On ima Daunov sindrom.“

Tišina. Neprijatna tišina bi ispunila prostoriju jer ja nisam znala kako da se postavim prema drugima u ovakvim situacijama. Dugo sam mislila da on ne može imati devojku, da to njemu nije suđeno i u trenutku sam mu oduzela pravo da voli drugu osobu, i da neko voli njega. Međutim, nisu ni drugi znali kako da reaguju u toj situaciji, i ne krivim ih zbog toga. Nekada je teško objasniti nešto što je drugačije, teško je objasniti to što osećaš, prvenstveno sebi a onda i drugima.

 Reči ,,Ona nikada neće imati momka jer ima takvog brata“ otključale su i druga vrata, probudile su nova pitanja. ,,Hoće li i moja deca imati Daunov sindrom? Da li je to nasledno? Šta je to uopšte Daunov sindrom? Možda me zbog toga zaista  niko neće hteti…“ jurila bi pitanja jedno za drugim, a još ni na prvo nisam dobila odgovor. ,,Ne Sonja, Daunov sindrom nije nasledan..“ – govorili su mi roditelji. S obzirom na uzrast, prvo su počeli da mi objašnjavaju njegov izgled – kose oči, mali nos, jezik koji nekako uvek beži napolje… Gledala bih slike kad je bio mali i imala uvek jedan isti zaključak ,,Pogledaj ga kako je sladak“. Kako bih bila sve starija, tako bi se i infomacije o svemu tome umnožavale, slagale zajedno sa mojim osećanjima i razmišljanjima. Međutim, jedno popodne, čitajući jedan tekst, reči ,,Uglavnom žive do svoje 30-te godine“ udarile su kao grom u mene. Moj brat bi ubrzo mogao umreti. Ne mogu vam opisati to osećanje. Ne razmišljate još uvek o smrti, to vam je nešto daleko, nešto što još uvek ne možete shvatiti, a onda, odjednom, mogli biste ostati bez svog najboljeg druga, bez svog brata i to zbog Dauna, i tu ne možete ništa. Tu misao sam dugo gurala od sebe. Kad bi me i dotakla, probala sam raditi nešto drugo, zaboraviti na nju iako bi se nekako uvek iznova pojavljivala. Ako to ne bi bilo razmišljanje o smrti, onda bi se pojavljivala pitanja kao na primer ,,Šta će on raditi kad naših roditelja jednog dana ne bude?“ Iako nisam mogla da zamislim nijednu od te dve situacije,  i od istih sam uporno bežala jer su bile previše bolne da bih o njima razmišljala, odlučila sam da će on živeti sa mnom i tako sam utišala svoje brige, koje znam, čekaju me iza ćoška.

Kasnije će doći trenuci koji će promenii moja razmišljanja, koji će mi dati novo viđenje stvari, koji će poljuljati istinu u koju ja verujem. Drugi će misliti da su moja razmišljanja još uvek dečija i prenašminkana a neće shvatati da ja i pored svega toga, biram da verujem u svoju istinu, jer me ona vodi kroz život, jer ja odrastam sa bratom sa poteškoćama u razvoju, ne oni.

Autorka teksta: Sonja Aleksić, saradnica u Krovnom savetovalištu Saveza MNRO u APV