Kognitivna pristupačnost kao ljudsko pravo: Lako razumljive informacije su uslov za samostalan život, poručuju iz “Bethesde”

Izvor: Magločistač

Autor: Maja Savić

16.07.2026

Valentina Šinković iz Novog Orahova kraj Bačke Topole ima 33 godine. Kao osoba sa intelektualnim invaliditetom, a nakon završene osnovne škole, ona je postala korisnica lokalnog Humanitarnog društva “Bethesda”, zahvaljujući kom je – osim osnaživanja da se samostalno snalazi u javnom prostoru – naučila i da pita kada joj nešto nije jasno.

Valentina danas samostalno vrši niz svakodnevnih aktivnosti, ali, ističe, to nije uvek lako, niti moguće. Tako, na primer, odlazak u seosku poštu ili radnju obavlja sama, dok kod lekara mora da ide u pratnji majke jer je tu komunikacija komplikovanija.

“Kada sam prvi put bila u bolnici, ništa nisam razumela. Osećala sam se kao da se uopšte ne snalazim. Lekari i sestre oko mene su samo nešto međusobno pričali, a ja sam gledala u njih i nisam znala šta se dešava”, priseća se Valentina jednog slučaja kognitivne nepristupačnosti.

Njeno iskustvo pokazuje da prepreka nije samo ono što se obično pod preprekom podrazumeva, dakle, stepenik ili nedostatak lifta, već da barijera jednako može biti i rečenica koju osoba ne razume, formular koji ne može samostalno da popuni ili dokument čije posledice ne može da sagleda.

“Teško mi je kad ne razumem”, kaže Valentina za Magločistač, smeštajući u ovih nekoliko jasnih reči svu težinu psihološkog pritiska koji nastaje kada se suoči sa kognitivnom barijerom.

Kognitivna pristupačnost podrazmeva prilagođavanje informacija, komunikacije i usluga kako bi bili jasni, razumljivi i jednostavni za korišćenje osobama sa intelektualnim invaliditetom, poremećajima učenja, demencijom, autizmom, onima koji tek uče jezik sredine, kao i svim dugim korisnicima kojima je potrebna jednostavna i pregledna komunikacija.

Jedan od načina da se to postigne jeste lako razumljiv jezik, koji se ogleda u primeni poznatih reči, kraćih rečenica, jasnom redosledu informacija, ali i fotografija, simbola ili piktograma.

Evropska mreža Inclusion Europe je razvila standarde za lako razumljive informacije i preporučuje da takve sadržaje proveravaju upravo osobe sa intelektualnim invaliditetom, kojima su i namenjeni.

Prema tim smernicama, formulacija „Korisnik je dužan da zahtev podnese uz prilaganje propisane dokumentacije“ na lako razumljivom jeziku bi trebalo da glasi: „Popunite zahtev. Uz zahtev predajte dokumenta koja su navedena na spisku.“

S druge strane, kao primer gde se lepo snađe uprkos izostanku pristupačnog jezika, ali zahvaljući posvećenim zaposlenima, ona navodi poštu u Novom Orahovu.

“Kada plaćam račune u pošti, tražim pomoć od radnika na šalteru da mi kaže kako da popunim uplatnicu i gde treba da potpišem. Ljudi pomognu, ali je problem što nema uputstava na lako razumljivom jeziku, što ograničava moju samostalnost”, objašnjava Valentina.

Ljubaznost zaposlenih je važna, dodaju iz “Bethesde”, ali ona, naglašavaju, ne može da zameni pristupačnu uslugu:

“Ako osoba svaki put zavisi od tuđe pomoći, njena samostalnost zavisi od toga ko je tog dana na šalteru, koliko vremena ima i da li ume da prepozna kakva je podrška potrebna”.

Sa sličnim preprekama Valentina se susreće i na internetu, ističući da su joj u virtuelnom svetu pristupačniji sadržaji sa jasnim rasporedom, kraćim tekstom i slikama koje pomažu da se informacija razume.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom obavezuje države da unapređuju pristup informacijama, komunikacijama i javnim uslugama, a Srbija je tu konvenciju ratifikovala 2009. godine, podsećaju iz “Bethesde”.

Vlada Srbije je u januaru 2025. usvojila i Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2025. do 2030. godine i Akcioni plan za period od 2025. do 2027, gde se u pregledu problema i izazova navodi da je kognitivnu pristupačnost nedovoljno prepoznata kategorija.

“Postojanje strateškog dokumenta, međutim, ne znači da su lako razumljive verzije obrazaca, obaveštenja, saglasnosti i uputstava već postale uobičajeni deo svih javnih usluga. Upravo tu ostaje pitanje kako će opšta opredeljenja biti pretvorena u merljiva pravila, odgovornost institucija i svakodnevnu praksu”, konstatuju iz “Bethesde”.

“Ništa o nama bez nas”: Razumljivost svih sadržaja (treba da) ocenjuju korisnici

Humanitarno društvo „Bethesda“, osnovano još 2003. u Bačkoj Topoli, u radu sa korisnicima od prvog dana svog postojanja primenjuje jednostavniji govor, vizuelna objašnjenja i piktograme.

Sistematičnije bavljenje lako razumljivim jezikom razvijali su kroz Erasmus+ projekat „Malim koracima – Učinimo svet razumljivim za osobe sa intelektualnim invaliditetom, zajedno sa njima!“ (LépÉsKÉK), koji je realizovan sa partnerskom organizacijom iz Segedina.

U ovom projektu osobe sa intelektualnim invaliditetom nisu bile samo korisnici aktivnosti, već su i učestvovale kao samozastupnici, saradnici i kontrolori razumljivosti sadržaja, u skladu sa načelom „Ništa o nama bez nas“.

Obuku za prevođenje standardnih tekstova na lako razumljiv jezik završili su stručnjaci, novinari i zaposleni u obrazovnim ustanovama iz Vojvodine, dok je šest korisnika dnevnog boravka „Bethesde“ obučeno za kontrolore razumljivosti.

Među njima je i Valentina. Ona čita tekst, označava reči i rečenice koje ne razume i objašnjava šta je ostalo nejasno. Tekst se zatim menja i ponovo proverava. Ovakav postupak – da lako razumljiv materijal proveravaju ljudi iz grupe kojoj je namenjen – odgovara preporuci mreže Inclusion Europe.

Projekat “LépÉsKÉK” je 2025. godine dobio priznanje Fondacije „Tempus“ i Evropsku nagradu za inovativnu nastavu Evropske komisije, a model uključuje osobe sa intelektualnim invaliditetom kao edukatore, kreatore sadržaja i stručnjake na osnovu ličnog iskustva.

Znanje stečeno kroz primarni projekat primenjuje se i u programu „Zajedno ka inkluziji“, koji sprovodi Savez udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u AP Vojvodini, uz podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a u kojem obučeni prevodioci i kontrolori prilagođavaju informacije na lako razumljiv srpski i mađarski jezik.

Cipo: Korisnici popunjavaju dokumenta koja ne razumeju

O tome koliko su brojni nerazumljivi sadržaji sa kojima se korisnici susreću svedoči i direktorka „Bethesde“ Roža Cipo, navodeći paradoksalan primer upitnika Nezavisnog mehanizma za praćenje sprovođenja Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, a koji deluje pri instituciji Zaštitnika građana.

Upitnik se, naime, odnosio na dostupnost usluga socijalne zaštite i bio je namenjen osobama sa invaliditetom, ali je, prema iskustvu korisnika dnevnog boravka, bio napisan jezikom koji nisu mogli samostalno da razumeju.

„Svakom od naših korisnika bila je potrebna pomoć za njegovo popunjavanje što automatski utiče na verodostojnost odgovora, a potom i na validnost rezultata ispitivanja“, upozorava Cipo jer, kada druga osoba tumači pitanje ili objašnjava ponuđene odgovore, ona može svesno ili nesvesno da utiče na odgovor ispitanika, čime se dovode u pitanje i samostalnost osobe i pouzdanost istraživanja.

U vezi sa ovim su udruženja, članice saveza, u zajedničkom dopisu ukazala na nepristupačnost upitnika, nakon čega je bio održan sastanak sa predstavnicima Nezavisnog mehanizma, tokom kog se razgovaralo o budućoj saradnji u oblasti kognitivne pristupačnosti.

Ovaj primer, kaže Cipo, otvara šire pitanje: koliko formulara, saglasnosti, ugovora i upitnika ljudi potpisuju ili popunjavaju bez mogućnosti da prethodno samostalno razumeju njihov sadržaj?

“Potpis na dokumentu ne dokazuje sam po sebi da je osoba razumela svoja prava, obaveze ili način da uloži prigovor”, naglašava direktorka “Bethesde”.

Ona smatra i da unapređivanje kognitivne pristupačnosti ne može ostati samo zadatak udruženja i rezultat vremenski ograničenih projekata, već da mora postati deo pravila i prakse javnih ustanova.

Huber Varmuža: Kognitivna pristupačnost ne bi trebalo da bude pitanje

Defektološkinja u „Bethesdi“, Aniko Huber Varmuža, iza koje je više od dve decenije posvećenog rada sa osobama sa intelektualnim invaliditetom, poredi nerazumljivu informaciju sa fizičkom preprekom.

„Ako osoba u invalidskim kolicima ispred sebe ima stepenik, ona ne može da obavi posao zbog kojeg je došla. Tako isto, ako osoba sa intelektualnim invaliditetom ispred sebe ima obaveštenje na standardnom jeziku, ona takođe ne može da obavi svoj posao. Ako se jezik pojednostavi i podrži slikama i piktogramima, ta barijera može da se ukloni“, objašnjava ona.

Po istom principu se, kaže, mogu pripremiti i uputstva za popunjavanje formulara, kretanje kroz bolnicu, uzimanje lekova, kupovinu karte ili pozivanje hitnih službi. Službena, potpuna verzija dokumenta može postojati istovremeno sa lako razumljivom verzijom namenjenom ljudima kojima je potrebna.

“Kognitivna pristupačnost uopšte ne bi trebalo da bude pitanje, isto kao što nije pitanje ni otklanjanje arhitektonskih barijera. Međutim, naše društvo tek sada, u skladu sa konvencijom Ujedinjenih nacija, počinje da kontroliše i relaizuje ostvarivanje tih prava, pa smo na neki način i mi kao država prinuđeni da napravimo neke korake po tom pitanju”, ističe Huber Varmuža.

Razumevanje nije privilegija

Za Valentinu razlika između pristupačne i nepristupačne informacije nije apstraktna.

„Kada naiđem na pristupačan tekst, budem srećna jer sama mogu da uradim ono što treba“, kaže, jer samo od toga zavisi da li će razumeti šta joj lekar govori, znati šta potpisuje, da li će sama platiti račun i doneti odluku koja se odnosi na njen život.

I upravo je to i samo to suština kognitivne pristupačnosti – mogućnost da čovek razume, odluči i postupi bez nepotrebne zavisnosti od drugih, poručuju iz Humanitarnog društva “Bethesda” na kraju:

“Zato razumljiva informacija nije povlastica, niti nju može da čini dodatna ljubaznost zaposlenog pojedinca u ustanovi, već je ona uslov da ljudi ravnopravno koriste svoja prava i javne usluge”.